Dževad Harbaš: ” STARI MLIN”…

DANAS JE DAN RIJEKE UNE I ZBOG TOGA STAVLJAM SVOJU NOVU PRIČU, POSVEĆENU KRALJICI RIJEKA, NAŠOJ UNI

Priče iz naših avlija 3…četvrta priča
STARI MLIN…

Bliži kraj ljeta. Još malo pa ćemo u školu. A kako brzo prođe ovaj raspust, braćo mila, k’o da smo juče išli po knjižice. Ja u našoj bašči. Mati me poslala da naberem mohunja i da izvadim koji mladi krompir, pa će nam to pristaviti. Veli da je uzela fin komad junetine, pa će nama skuhati čorbu, a starom je malo odvojila i isicala na sicalici, pa će mu saviti jedan sicani burek, Nije on plaho volio čorbe i kuhana jela.Vazdan je volio pojesti pitu, makar ona bila i od kupusa, neg’ kakvo varivo…
Idem ja od trklje do trklje sa rangom i redom berem mohunje i pazim da ne stanem na vriže od masirača, kad čujem kako neko zviždi i zove me sa kapije. Spustim rangu i zavirim iza male kućice, da vidim ko je, kad ono moj najbolji jaran.

– E, šta radiš, ho’š sa mnom do mlina?
– Što?
– Evo mati me poslala da oćeram u tačkama var’ćak ‘šen’ce i var’ćak kuruza.
– Hoću. De sačekaj da naberem mohunja za ručak i koji krompir izvadim, pa me eto. E, ako će mlinar nama samliti, da ponesem onu moju tertivu i udicu, što je na boci od pive, pa da zabacimo koji put. More bit’ da nešto ufatimo.
– A kako mi čitaš misli. Ja ponio kupovnog kruha, pa moremo makar većaka nafaćati, malo ih očistiti i otići u našu kolibu na Vrbiku i na plehu ispeći. Slađe su neg’ mohunje ha ha ha.
– Jes’ vala i to što kažeš.
Na brzaka ja natrgam mohunja i izvrtim nekol’ko krompira i još dva zrela paradajza i sve to stavim u duboku rangu i odnesem do verande.

– Mati, evo krompir, mohunje i dva sam paradajza utrgo, tamam su zreli, a ja ode do Četića mlina sa drugom, da oćera u tačkama ‘šenicu i kuruze.
Mati se javlja iz kuhinje…
– Nemoj kasniti na ručak.
– Ostavi ti meni na stolu i pokri krpom, ako se zadržimo, jer će drug tražiti da nama samelju. Dok on bude mlio, mi ćemo faćati ribu.
– U redu. Nemoj se kupati, viš’ je hladno za Une.
– Dobro. Ne beri brigu.
Iz konobe uzimam tertivu, namotanu na bocu od pive sa dvi’ udice i plovkom, koji sam napravio od plutanog čepa, što sam izvadio iz boce za vino. Izlazim na kapiju i krećemo. Tamam tad pored nas na kotaču profijuka dimnjačar, a mi se nama faćamo za dugme, da imamo sreću…

Drug gura stare drvene tačke, koje se haman raspadaju. Gore su neg’ naše. Drveni točak samo što nije otp’o. Pravi „osmicu“ kad se okreće, i pišti k’o poljavac. U tačkama dvi’ prtene vriće u kojim je ‘šenica i kuruzi.
– Druže, što nismo poćerali ovo sa mojim tačkama. Ove će se raspasti do mlina, pa ćemo morati cegariti od tamo na leđima.
– Ma ne boj se, ima nekol’ko godina su viš ‘vake. Rek’o ih stari oćerati do onog kolara da sredi, al’ nikad da ufati vremena, jer radi haman non stop. Samo je slobodan naveče, a kolar tad ne radi. Kad ode na godišnji odmor, oćeraće.
– Onda u redu. Evo ponio sam tertivu i udice, đe ti je kruh?
– Eto u tačkama u tom cegeru sa strane, ubaci unutra.
Ubacivam ‘nako u hodu bocu u ceger i velim jaranu:
– Kad sustaš, onda ću ja gurati tačke da odmoriš, podaleko je mlin.
– Pravo da ti kažem da sam viš’ susto ha ha ha. Ovdi je dva var’ćaka, znaš li ti kol’ko je to kila?

– E, naš’o si mene pitati ha ha ha. U dva var’ćaka je dva’est i četiri kile. Jedan var’ćak ima dvan’est kila. To mi je stari davno rek’o, jer dido svake godine, nako s’ jeseni doćera nam žita i kaže kol’ko je to var’ćaka. Nisam znao šta je taj var’ćak, pa mi stari sve isprič’o i da se tako važe još od Turske, kad je bila ovdje. Spominjo mi je i nekakv kantar, al’ nisam zapamtio šta je to, a nije me ni bilo briga. Nego da ja tebe pitam nešto.
– Haj’ pitaj…
– Kad samelje mlinar žito, kako se zove ono plaćanje.
– Hani, samo da se sjetim. Zove se, zove, nekako k’o ujak, a sjetio sam se. Zove se ujam ha ha ha. Vidiš da sam pametan.
– Ma jesi baš, bistar si ko boza ha ha ha. A kako se još zove?

– Nemam pojma.
– Zove se ušur i to ti se jarane uzima jedna desetina od žita.
– Super. Kad se budemo vraćali, biće nam lakše ha ha ha.
– Jes’ i to što kažeš, nego, daj meni sad malo daguram tačke, još ćeš zahavrljati i pasti, pa da moram i tebe poćerati u tačkama ha ha ha.
Jaran zaustavlja tačke i sad ja „gonim“.
– Mogu ti reć’ da je ovo baš poteško druže.
– Jašta je. Meni evo ruke sad same lete u vis. Ma nemamo još puno do mlina, pa ćemo odmoriti pored Une i zabaciti.
Guram laganini tačke, razgovaram sa jaranom i polako prilazimo našem mlinu. Već ga vidimo i osjeti se miris Une. Taj miris svježine nigdje nema na svijetu. Čuje se huka slapova. Stižemo…

Zaustavljam tačke i gledam naš stari mlin. Niko ne zna kol’ko mu je godina. Nekako što je stariji, sve mi je ljepši. Dio naslonjen na obalu je zidan od domaćeg kamena, a drugi, koji je nad vodom, je od drveta. Vele da je od hrastovine i kestena. Sad, šta je i od kojeg je drveta, ne znam. One lopatice što se okreću i melju ‘šenicu, su od duda. Tako mi bar rek’o moj did. Valjda dud more izdurati vodu, kolko ho’š godina. Krov mlina je prekriven šilmom…
U našem gradu, ostao je još samo ovaj stari mlin, koji odolijeva zubu vremena. Nekad je mom gradu bilo puno mlinova. U samom gradu su bile vodenice i Karabegovića mlinovi, Jotanovi mlinovi, Četića mlinovi, u Kraljama mlinovi i tako redom sve do Bosanske Krupe i dalje. Eh, šta l’ je u tim mlinovima samljeveno žita i šta se naroda najelo kruha i kuruze i to sve zafaljujući našoj Uni. Da nije nje, ‘tice nek’ znaju šta bi bilo…

Vadimo vriće iz tački. Jednu nosi jaran, jednu ja i uzlazimo uz drvene basamke. Vrata su otvorena, a unutra u drugoj sobi, stari mlinar stoji sa šefaljkom i razgrće brašno što izlazi ispod kamenih točkova…
Prvo se ulazi u malu sobicu u kojoj je sa desne strane, stara gusana peć bubnjara, koja je vjerovatno još iz Austro Ugarske. Na lijevoj strani je k’o nekakav ležaj, preko kojeg je ovčija koža, a pored nje štokrla i skemlija. Na malom pendžeru kunja mačak, koji samo malo otvori oči i nastavi spavati.
– Merhaba majstore…javi se jaran.
Mlinar se polako okreće. Na njemu plavo radno odijelo, preko njega vuneni prsluk. Onako poguren, sa beretkom na glavi, izbrazdanog lica, pogleda nas sa modrim očima i reče:
– Mer’aba djeco. Šta ste trebali?
– Evo mene poslala mati da sameljete var’ćak kuruza i var’ćak ‘šenice za kruh i kuruzu.
– Aha, a za kad ti sinko treba?
– Mati Vas zamolila, ako more nama. Nemamo u kući brašna i da uzmete ono, kako se zove?
– Ujam…ušur…šapćem mu.
– E to, da uzmete.
– Ma lahko ćemo mi sinko za ujam, al’ moraćete prečekati, dok sameljem ovom jednom čo’eku kuruze. Biće to brzo,jer ću samo premliti, to je za kokoši.
– Ma čekaćemo kol’ko god treba. Moremo l’ mi ovdje, kod one johe faćati većke (male ribice), dok vi to nama sameljete.
– Kako nećete moći, garant imate dozvolu za ribolov ha ha ha.
Slatko se nasmija stari mlinar a i mi sa njim. Ja stojim pored njega i gledam kako sa onom drvenom lopaticom razgrće brašno što izlazi i osjetim miris brašna. A što to fino miriše. Ne mogu opisati. Ispod oka me mjerka stari mlinar, pa ‘nako poluglasno poče priču, a da i mi čujemo.

– E djeco draga, propadaju nam mlinovi. Ostalo nas je još nekol’ko na čitavoj Uni, a nekad je to bio cijenjen pos’o, a bom moglo se i fino zaraditi. Kol’ko je samo patnje da se dobije kila brašna, od oranja, kopanja, sijanja, žetve i još ako je slaba godina, džaba si se patio…
Moj jaran bio znatiželjan, i odjednom se javi…
– A kako ovo sve radi?
I stari mlinar se začudi pitanjem, podiže sijedu desnu obrvu, rukom malom popravi beretku i sav radostan poče nam objašnjavati.
– E momci, svaki mlin mora imati „jaz“ il’ branu, to ste vidili kad ulazite, da niz taj jaz voda ide na lopatice, a voda okriće onda vrteno…Žito za mlivenje upada u „košu“ pa onda iz „cagare“ pada u otvor i sve tako se onda melje između kamenja i brašno upada u sanduk, što ga mi zovemo „mučenjak“. Sami znate što ga tako zovemo. Kol’ko muke, da se dobije brašno.

Još nam je dosta toga isprič’o stari mlinar, al ja nisam sve mog’o čuti od buke u mlinu, a on tiho priča, što bi se reklo, sebi u njedra. Jaran je mah’o glavom, ko da sve razumije, a znam da ništa nije skont’o, al’ je šćeo ispasti faca…
– Hajte vi sad faćajte ribu, i dođite kasnije. Brašno će biti gotovo, a ja sad ode jednu zapaliti.

Zafalimo se starom mlinaru i sletimo niz basanke, pa onom stazom pored joha i dvi’ vrbe smjestimo se i zabacimo. Čim smo zabacili, nama se stvori jato većaka i mi vadimo jednu po jednu. Baš nas je bilo krenulo, al’ sreća je izgleda kratko trajala. Zakači nam se udica za nekakvu žilu od vrbe i nikako da je izvadimo. Polako sam silazio, a drug me držao za ruku, jer tu je nama zelenac, pa mi se nije kupalo baš u ovo vrijeme, zbog jedne udice. Zaburio sam ruku u vodu i haman rukav sav pokvasio i ugledam nečiju drugu udicu kako je zabodena u neku klipu više naše udice. Mislim se, ova mi je bliža, nju ću isčupati i to uradim. Izvadim udicu, a ono prava, pravcata „perna“. –
– Vide sine, perna…
– De je stavi nama na tertivu, more bit da nešto bolje ufatimo.
Svežem ja pernu i zabacivamo, a ono viš’ nema ni većaka ni ribe.
– Izgleda da viš’ nema ribe, što smo ufatili, ufatili smo…veli jaran.

– Ma nema veze, još ćemo malo pa idemo po brašno.
Dok sam to govorio, boca sa tertivom mi bila u ruci i tertiva se poče odmotavati, ko sa role.
– Sine, nešto je zagrizlo pernu, odvuče svu tertivu.
Brzo sam se snaš’o i polako poč’o motati tertivu na bocu. Skonto sam da j fin komad i pomalo sam zatez’o, da ne pukne tertiva.
– Ne zateži previše sinko, malo joj pusti, pa onda polahko opet zateži, to je potočarka, one su divlje.

Malo se okrenem i vidim starog mlinara kako stoji sa cigarom u ustima. Nekako smo se naduravali more bit i po sahata, il’ se meni to učinilo i kad se je umorila, poč’o sam motati tertivu na bocu. Tek tad sam se prep’o, šta sam ufatio, kad se počela pojaviljivati na površini. Privlačio sam je prema nama, a jaran je ufatio za škrge i zafrndeljio kod starog mlinara.
– Bom ste vi momci pravi ribari, a imali ste i sreće. Ima u njoj garant kila, a faćate na tu bocu od pive, a vide onu dvojicu u lađi što su kod slapa, od jutros su na Uni i ništa nisu ufatili.
– Baš imamo sreće, kad smo krenuli, vidili smo dimnjačara.
Prilazi mi jaran grli i čestita, a i stari mlinar.
– Bravo majstore. A jesi je izvuko, halal ti pita. Pogledaj kol’ka je, k’o aždaha. Ja se bio prep’o kad sam vidio kol’ka je i ove crvene tufne po njoj. Jebem li joj tufnu po tufnu. Sa’će ona kod nas u kolibu na roštilj.
– Ćuti bolan i ja sam se prep’o, al’ sam se presabr’o i sad moremo rahat u našu mahalu i da se pofalimo.
Potrpali smo brašno u tačke, pozdravili se sa starim mlinarom i krenuli veselo u mahalu. Riba je ubrzo bila „bacita“ na vreli pleh u našoj kolibi na Vrbiku.
Poodavno je to bilo. Na našoj ljepotici Uni više nema mlinova, ni starog mlinara, a izgleda i ribe je sve manje…
Ostala su lijepa sjećanja, na ta divna vremena…
Čuvajmo našu Unu, koju su nam ostavili naši preci, a mi ćemo svojim potomcima.

… Zainteresirani koji žele imati moje knjige “Priče iz naših avlija 1, 2 i 3” mogu se javiti u inboks. Vaš Dževad Harbaš

Cenzura.ba